Digitalno prijateljstvo

by:

Društvene mreže

Društvene mreže vam omogućuju da u svakom trenutku budete u kontaktu sa prijateljima koji su i hiljada kilometra daleko od vas.

Zajedno smo odrasli u tom gradu. Onda su nas neke okolnosti razdvojile po različitim delovima planete. Još od prvog školskog dana, Nikola je bio moj ,,ortak” u svemu. I kada smo radili domaće zadatke, i kada smo prepisivali na kontrolnim zadacima, i dok smo pravili male školske nestašluke. Jedini razlog naših svađa bila je mala plavooka Sanja iz drugog odeljenja, čiji se plavi uvojci ne zaboravljaju.

Bez obzira i na zajedničke dečačke ,,ljubavne jade” bili smo nerazdvojeni, sve do trenutka kada se Nikola sa porodicom odselio u Kanadu, a ja stigao u Beograd. Ipak, daljina nije uspela da nas razdvoji, iako smose retko viđali. Još manje nas razdvaja od kada postoje pametni telefoni i društvene mreže. Ponekad mi se čini kao da Nikola nije u Kanadi, već da je tu negde, nakako uvek samnom u svim mojim ,,poduhvatima” . Stalno smo onlajn, na Fejsbuku, Twitteru ili na Whatsappu.

Nedavno me je put ponovo ,,odveo” u naš kraj. Nisam mogao, a da ne prođem pored ,,školske” pekare, gde smo uvek započinjali dan. Svakog jutra dolazili smo kod našeg čika Neše na sveže kifle i pogačice, a onda po uskom trotoaru trk prema školi kada bismo čuli zvono za početak časa. Te pekarice više nije bilo. Na njenom mestu je blistao fast food svim svojim sjajem. Nisam odoleo, napravio sam fotku i potavio na svoj Fejsbuk profil sa potpisom ,,Školska pekara” . Svi školski drugovi su morali da dodaju neki komentar.

Neki su bili razočarani, dok su se drugi prisećali svakakvih dogodovština vezanih za naše omiljeni gurmasko svetilište iz školskih dana. Naravno, Nikola je prednjačio u komentarima. Napisao je nekoliko redova, samo našim šifrovanim jezikom, koji smo do danas sačuvali.

Podsetio me je na jednu od naših rasprava oko Sanje, koja se obojici sviđala. Uz smajli i par britkih odgovarana njegove prozivke, nastavio sam dalje. Iako je nikada više nismo videli, uvek smo se ,,prepirali” oko nje. Nastavio sam da hodam dalje uličicom koja vodi na glavni bulevar, sa slušalicama u ušima i omiljenje zvuke sa Deezera. Na mojoj top listi, koju sam podelio sa najboljim prijateljima na društvenim mrežama, našlo se nekoliko pesama koje su bili hitovi dok smo bili školarci, kao i Nikolini postovi, koji su stizali u svakom trenutku.

Hodajući, u jednom trenu spazih poznati lik kako odmiče. Nesvesno krenuh za plavim uvojkom koji mi je izmicao u reci ljudi koji su prolazili tuda. Ubrzavao sam korak u strahu da mi ne pobegne. Ona se gubila u uličicama i prolazima i ja koliko god da sam žurio ona mi je nekako bežala, lakim i gracioznim hodom. Gubio sam je iz vida i onda opet pronalazio sada već trčeći za njom.

U celoj toj avanturi, uspeo sam da napišem Nikoli na Whatsappu kratko ,,Mislim da sam je našao”. Zvučni signal na telefonu davao je znak da imam nekoliko poruka na WhatsAppu, ali nisam imao vremena da pogledam šta je stiglo, kako je ne bih potpuno izgubio iz vida. Ipak sam uspeo da je sustignem na kraju ulice koja je izlazila na glavnu raskrsnicu. Rukom sam joj dotakao rame. Devojka sa plavim uvojcima, punih usta, svrtlih očiju me je iznenađeno pogledala. Posle nekoliko nemih trenutaka rekoh ,, oprostite” greška, na šta mi ona, osmehujući se, više očima nego izrazom lica reče ok.

Okrete se i nestade u gomili, uz još jedan osmeh preko ramena. Instiktivno podignuh telefon i napravih jednu fotografiju. Na ekranu ostade  trag njene kose. Zadihan i razočaran zbog zabune, odšetah se do prvog kafića. Sliku koju sam malopre napravio odmah sam poslao Nikoli.

Na prvi pogled, kao i ja, mislio je da je to naša Sanja. Dugo smo se dopisivali, dok sam mu objasnio sve detalje mog sumanutog trčanja za nekim koga ne poznajem. Naše dopisivanje je potrajalo i zahvaljujući tom malom ,,čudu” od mog pametnog telefona, WhatsAppu i Fejsbuku imao sam utisak da se sedim sa Nikolom. Predložio sam Nikoli da uz pomoć društvenih mreža pokušamo da pronađemo našu prvu ljubav.

Dogovorili smo da postavimo status i krenemo u potragu za tom čuvenom Sanjom iz II3. Imamo toliko zajedničkih prijatelja iz škole, možda je neko i poznaje ili zna na kom kraju planete je sada. Pa toliko se ljudi pronašlo, zahvaljujući društvenim mrežama, zašto mi ne bismo pronašli nju. Jedino smo želelida joj otkrijemo tu večitu ,,tajnu” da je bila jedini izvor naših dečačkih koškanja. I da bar, sada, postanemo prijatelji. Iako je negde daleko, dok se ne sretnemo družićemo se onlajn, kada god to poželimo.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *